У свету се зна за пут свиле, зна се и за пут дувана, али се мало зна за први европски пут кафе, а управо је он ишао преко наших крајева, прича Новосађанин Радмило Мулић, новосадски књижар, власник јединствене колекције предмета и књига који причају заједничку причу о једном од омиљених напитака код нас – кафи.

1ekk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWXpJN01EQV8vYmJiZTAxYWY2NTQ2ODA3NGQ2MTljMTM5MGM3YjRkMDIuanBlZ5GTAs0C5ACBoTAB

Ко у Новом Саду не зна Радмила Мулића – има рупу у култури! Његова књижара “Мала велика књига” јединствена је у Новом Саду. У њој ће вам Радмило причати које књиге су бестселери, која нова издања се очекују, пронаћи ће вам оне које нигде нисте успели да нађете… И набавиће за вас сваку књигу која вам треба, само ако постоји негде у свету.
Осим књига, Радмило има још једну страст – кафу. Напитак без кога код нас нема ни пословних ни приватних састанака, ни седељке, ни “лепог трача”. Радмило је колекционар предмета који, сваки на себи својствен начин, причају причу о кафи.

Колекција садржи порцеланске сетове за кафу, млинове, пржуне, џезве, шољице, рекламне плакате, паковања, куварице с извезеним “кафу ми драга испеци”… око 1.000 експоната у вези с кафом, колико их је у својим путешествијама диљем света сакупио Радмило.

Huak9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTnpRN01EQV8vMzJlZDIzZDMzMGQyM2Q3ZGU5MTE2NjcxM2NjMDc2OTQuanBlZ5GTAs0CQgCBoTAB
– Колекцију сам почео да формирам почетком деведесетих. Предмете сам сакупљао од познаника и пријатеља, из старих кућа, са тавана и бувљих пијаца, па све до дестинација широм света које сам обилазио набављајући књиге. Први предмети у колекцији су припадали мојој породици, а касније се колекција ширила предметима из целе Европе и данас их има преко хиљаду. Кроз предмете попут месинганих млинова, ибрика, филџана, џезви, преко млинова из трговачких радњи до савремених апарата за припрему кафе, огледа се развој у част уживања у овом напитку. Испијање кафе је својеврстан културолошко-социолошки феномен светских размера коме зуб времена неће вероватно никада наудити. Сакупљао сам предмете, али и бележио и приче које сам чуо о њима и кафи, сакупљао и изучавао литературу – каже колекционар.

Мулић нам прича и како је кафа стигла у Европу.
– Кафа је у Европу дошла преко Футога! Разлог је тај што је у Футогу била претоварна станица на Царском друму који је повезивао Стамбол са Вијеном. Са камила су у Футогу товари мистичних источних еспапа пребацивани на коњске самаре и у запреге, не би ли прешли широк Дунав и раван Срем на путу за срце Старог континента. До тада се кафа већ усталила у Београду, који се дичи и првом кафаном у Европи из 1521. године, да би у светлу Вијену дошла након турске опсаде и одлучујуће битке на брду Каленберг 1683. године – објашњава Мулић.

s2Sk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTTJRN01EQV8vZjQ0NGIwOWYyMjlmMzMyMTg4ZTQ3ODVhYjkzN2Y0YjYuanBlZ5GTAs0CQgCBoTAB
Он додаје да је, за своје заслуге у пробоју опсаде Беча, до заплењених џакова сирове кафе из освојеног турског логора (за коју су Бечлије мислиле да је грашак) дошао Јиржи Франтишек Кољчински, украјински Русин, преводилац са турског и аустријски шпијун. Страст испијања кафе покупио је као лажни трговац управо у Београду.

Мулић је своју богату колекцију минулих година већ представљао на неколико изложби: у Етнографском музеју у Београду, Културном центру у Футогу и Градском музеју Зрењанин. Изложби ће бити још, а интензивно ради и на припреми музејске поставке за коју каже да би волео да буде отворена у Београду, негде у Савамали.

Извор: www.blic.rs

Примус и у логору

Држећи у руци шољицу за кафу, некадашње власништво угледног трговца новосадског Јована Дунђина, чији су товари енглеског штофа крајем 19. века били јако тражена роба у Новом Саду, Радмило нам показује у дну шољице ознаку да се ради о производу тада чувене мануфактуре порцелана Лонгтон, која је радила “само” до 1905. године. Мулић не пропушта да представи и малени и неугледни примус, који се очигледно накувао кафа…

– Примус је био власништво мајора Краљевске југословенске војске Јована Поповића, члана угледне породице, која је пре Другог светског рата била власник чувеног београдског “Лондона”. Поповић је као заробљени југословенски официр спроведен у концлогор Маутхаузен и на овом примусу кувао и кафу и све друго што се нашло за јело. Кад је ослобођен, није желео да се растане од примуса који му је толико верно служио у данима сужањства – прича једну од мноштва прича Радмило Мулић.

Тајне спремања

– Данас кафу убрајају у шест најзначајнијих напитака, после нафте је најзначајнији берзански производ, а поуздано се зна да је нису пили ни Грци ни Римљани. Европа (и свет) сазнали су за кафу пре око петсто година, а постала је омиљен напитак својствен свим културама света и готово свака нација има своје тајне за њено спремање. Код нас се дуго (може се рећи и вековима) спремала на један начин. Пила се само “наша”, “турска”, “српска” кафа, спремана традиционално. Пред крај XX века полако почиње продор италијанских начина припремања кафе са додатком млека и немачки начин припреме филтер-кафе. У двадесетом веку, у Војводини, под утицајем Беча, пила се тзв. бечка кафа (меланж) са млеком. После рата, због високе цене и несташице, користиле су се замене за кафу: цикорија (цигура), јечам, овас, леблебија… – објашњава Мулић.

“КАФА ЈЕ У ЕВРОПУ УШЛА ПРЕКО ФУТОГА”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *